Земља није равна!

Нона Верна Харисон, Људска јединственост и људско јединство

30.09.2011, аутор: Дејан Николић, област: Догматика, Преводи, Свети оци

Следи превод текста Nonna-e Verna-e Harison, Human Uniqueness and Human Unity објављеног у John Behr et al. (Eds.), Abba: The Tradition of Orthodoxy in the West, St Vladimir’s Seminary Press, 2003, 376 страница.

Питање човековог идентитета је брига која притиска савремену културу али је исто тако и задатак за лично промишљања свакога од нас. Питамо се: „Ко сам ја? На који је начин то ко сам ја повезано са тим ко су други људи?“ А онда навиру и друга питања. Шта то код мене чини језгро мога идентитета, a који су аспекти мога бића, моје активности и мога искуство периферни? Који су аспекти пролазни, а који су трајни? У ком погледу сам ја исти као и други људи, а у ком погледу сам различит и да ли је средиште мога идентитета смештено у моме наликовању другима или у мојој различитости од њих? Таква питања су се вероватно постављала у свим људским културама. У православној хришћанској традицији о овим питањима је речено много тога, како од стране древних Отаца тако и од стране савременијих теолога. Овај рад ће размотрити на који је начин јединственост људске личности повезана са јединством човека као врсте.

Уз ризик да начинимо грубо упрошћавање, могли бисмо издвојити два међусобно веома различита доживљаја људскога идентитета, „источни“ и „западни“. „Источно“ искуство почиње од темељног јединства са другима које се претпоставља и које пружа снажан основ друштвеном животу и различитим улогама које различити људи имају у њему. Сагласно томе, саборност, узајамна повезаност, представља датост, а идентитет појединца се састоји у његовој уграђености у мрежу односа са другима. Ограниченост овога модела јесте у томе што постоји ризик да се свака лична различитост и јединственост која излази ван племенске и културолошке солидарности и прописане друштвене позиције, може утопити у групноме идентитету. Модерно „западно“ искуство започиње са свешћу о нашој личној јединствености и са способношћу стварања сопственога идентитета и изградње споне слободно изабраних релација са другима, у складу са сопственим јединственим карактером. У овоме моделу постоји велики потенцијал за позитивну креативност и за аутентичну узајамну љубав и себе-давање укорењено у слободи, али он такође носи и озбиљне ризике. Постоји опасност да човек себе схвати као изоловану, самозатворену индивидуу, неспособну да створи идентитет који је довољно прихватљив за друге људе да може омогућити било какву повезаност са њима. Онда се човеку чини да је његов идентитет без суштине и без темеља.

Свакако је сваки од ових модела људскога идентитета некомплетан без оног другог. Било колективизам, било индивидуализам, остављени самима себи, постају тирански и у коначном исходу нехумани. Људски идентитет је често непотпун, дефектан, замућен и окрњен у нашем грешном свету. У свом садашњем палом стању, људски идентитет није у потпуности остварен већ је често изломљен и фрагментаран. Честе су поделе  и сукоби унутар и између људских личности, у простору у коме, према Божјој стваралачкој намери, различити делови могу и треба да буду уједињени у хармонији. Па ипак, још увек можемо разазнати обрисе истинске целовитости. За почетак, можемо препознати најмање четири аспекта сличности и разлике, и сва четири су укључена у аутентичан људски идентитет.

1) Први аспект јесте лична јединственост, која у коначном исходу јесте један амбис тајне, људски образ божанске несазнатљивости. Ова јединственост се не може свести на коначну листу талената, слабости, црта личности и животних искустава. Ради се, напротив, о једној дубљој и већој стварности која се налази унутар, испод и изнад оваквих карактеристика. Људи ово јединствено лично присуство опажају у онима које воле. Оно се такође очитује у великим достигнућима уметности, науке и, изнад свега, духовнога подвига. Савремени православни теолози су бриљантно анализирали ову димензију личности.

2) Свака личност је обдарена различитим скупом талената, слабости, карактерних црта и животних искустава. Неке од ових карактеристика су јединствено индивидуалне. Неке друге су заједничке за поједине групе људи. Неке од групних карактеристика јесу заједничке активности и заједничка интересовања за, на пример, право, медицину, пецање на мушицу или вез. Неке представљају широке категорије које многи сматрају централнима за људски идентитет, попут културе, народности, рода или класе. Ове широке категорије често уједињују људе са некима од њихових ближњих док их од других одељују, што може постати опасно или деструктивно. Зато је, као што су свети Павле (Кол. 3,11, Гал. 3,28) и многи грчки Оци приметили, погрешно сматрати ове карактеристике средиштем људскога идентитета. Разлог за то је тај што оне истовремено доводе до делимичног јединства и до поделе људске врсте. Оне се могу употребити како за умањење личне јединствености која изражава слободу тако и за умањење универзалног јединства које изражава љубав, а и ова слобода и ова љубав јесу много важније за наш идентитет од ових карактеристика.

Па ипак, све ове индивидуалне и групне карактеристике, које представљају аспекте људске природе, јесу важне за актуализацију и манифестацију личнога идентитета. Уколико се правилно користе, оне могу послужити као драгоцен уметнички медиј путем кога личност изражава своје јединствено присуство и нуди себе другима као дар.

3) Осим индивидуалних и групних карактеристика, постоји још неколико важних начина како су сва људска бића слична – по томе што имају тело и душу, по томе што су људи. Ту су укључене многе заједничке особине људске природе и њени атрибути и дејства (енергије). Чињеница јединствене личносности која је присутна у свакоме, са слободом избора која је прати и са способношћу само-обликовања и само-одређења, такође је универзално људска. Заједничка људска природа и њене универзалне карактеристике често су запостављене од стране многих савремених православних теолога, али је њихово централно место у људском идентитету наглашено код грчких Отаца, у аскетској традицији и код неких савремених теолога који су дубоко укорењени у овим изворима. Они наглашавају да правилна употреба универзално људских способности, активности и искустава сачињава средишњи део начина живота који води до спасења. Ово је поента чији се значај не може пренагласити. На то ћу се вратити касније.

4) И на крају, постоји и јединство људске врсте које се пројављује на неколико различитих али међусобно повезаних нивоа. Постоји онтолошко јединство људске природе као такве, јер је Бог створио људску врсту као једну. Ово јединство природе јесте средина унутар које оваплоћени Христос, присутан у конкретној људској природи коју је узео на себе, улази у заједницу са другим људима, чинећи их тако сапричасницима божанскога живота. Ми постајемо свесни овога јединства и потврђујемо га у пракси на два начина који су привидно супротсављени али се међусобно подупиру, од којих један произилази из наше заједничке природе а други из наше јединствене личности. Први је наше искуство заједничарења са другима у универзалним људским способностима, активностима и ситуацијама, док је други искуство унутрашње повезаности са другим особама засновано на нашој јединствености и узајамној другости. Природно јединство пружа онтолошки амбијент у коме се људске личности могу слободно ујединити једна са другом у љубави, једнако као што пружа амбијент у коме Христос може у љубави њих ујединити са самим собом.

Међутим, ово указује на ново и веће јединство које је изнад природних и међуличних јединстава уграђених у структуру људске врсте каквом ју је Бог створио. Људско јединство је у пуноћи остварено једино у Телу Христовом, у заједници светих и свих верних у Царству Божјем. Свети су ти који су у највећој мери свесни природног људског јединства и јединства у Христу, и они се усрдно моле за коначно укључење сваке личности у есхатолошко јединство Божјега Царства, као што се и сам Христос молио за то (Јн. 17). У овом коначном јединству људска врста је обгрљена унутар узајамне љубави и себе-давања Оца и Сина и Светога Духа.

Персонализам, људска природа и аскетско предање

Два приступа православној теологији и духовном животу обликовала су се у наше време  и за многе они су међусобно искључиви и непомирљиви, премда у стварности и један и други доносе значајне увиде. Једна школа мишљења потиче од духовног и интелектуалног препорода који се одиграо почетком двадесетог века у руској дијаспори, а који се потом проширио на многа друга подручја у православном свету – укључујући Грчку, Русију, Румунију, Западну Европу и Северну Америку – и остваро утицај како на источне тако и на западне. Ово је персоналистичка школа која људску јединственост, креативност и духовну слободу вреднује као највеће дарове које можемо понудити Христу и Цркви, човечанству и свету природе. Осим што црпе из читавог предања Цркве, укључујући и предање отаца подвижника, ова школа мишљења такође одражава утицај руске религиозне филозофије деветнаестог и двадесетог века и заједно са њом доноси богат плод стваралачког сусрета између Истока и Запада. Ово је традиција у којој сам ја укорењена, иако је моја струка грчка патристика. Друга школа мишљења заснива се готово искључиво на грчким Оцима и подвижничкој традицији сабраној у Добротољубљу и њено средиште је у манастирима Свете Горе. Ова школа мишљења наглашава универзални људски задатак борбе против страсти и стицања врлина и примања Христовог дара спасења кроз веру, молитву, покајање, смирење и послушност. Заступници оваквог гледишта тврде да су грех, страсти и врлине суштински исти за све, и даље закључују да ако се неко издваја као јединствен и као позван да следи другачији пут то мора бити знак опасне гордости и заблуде. Нема сумње, и овде има вредних увида, али уколико они нису избалансирани са другим увидима важним за православно предање, постоји опасност штетних искривљења.

Ова врста духовности понекад налази израз у ригидној униформности обликованој према специфичној врсти киновијског монаштва али намењеној свим верницима. У овом контексту се на личну јединственост и духовну слобода као такве гледа са дубоким подозрењем. Међутим, ова врста духовности се понекад изражава кроз појмове персоналистичке теологије. То јест, „личност“ се понекад схвата као супротстављена „индивидуалности“, која се овде дефинише веома широко и која је поистовећена са прелешћу, само-љубљем и само-вољом те је због тога потребно угушити је. Циљ подвижничког живота је поистовећен са тиме да личност превазиђе своју „природу“, укључујући све њене индивидуалне карактеристике и својства. „Природа“ у овом смислу овде се разуме као суштински пала и супротстављена аутентичном људском идентитету и „слободи“. Таква „природа“ је схваћена као да је у сукобу са „личношћу“, која се са њом мора борити.

У овом екстремном облику, „монашка“ теологија (коју свакако не прихватају сви монаси на Светој Гори или другде) је неспојива са персоналистичким гледиштем формулисаним у оквиру париске школе и од стране новијих теолога који деле етос ове школе. Заступници оваквог подвижничког екстремизма можда користе језик персоналиста, али њихова позиција представља искривљење персонализма и лишава га његове суштине. У овом контексту је важно за заступнике персоналистичке теологије да јасно кажу да је људска личност различита од природе и индивидуалности и да их трансцендира али да није њима инхерентно супротстављена. Људска природа се не сме схватати на негативан већ искључиво на позитиван начин, као шири и флексибилнији појам него што се то понекад претпоставља. Људска природа није затвор који ограничава личност већ богата ризница добара доступних слободи личности, њеној креативности и љубави; потенцијала који се могу користити добро или лоше у зависности од личне слободе, али који су сами по себи добри, јер су створени од стране Бога. Оваква природа није ригидна или статична већ је способна за отворено преобликовање путем личносног само-обликовања и међудејства са другим стварностима, и преображење кроз примање божанскога живота датог као благодат. Кроз своју природу, не упркос својој природи, људска личност је отворена за улазак у заједницу са другим људским личностима, стварностима створенога света које га окружују и, што је најважније, са Богом. Личност не може остварити и пројавити свој истински призив, који је у себе-дарујућој љубави, осим путем коришћења индивидуалних и групних карактеристика своје природе. Ово су дарови путем којих неко нуди себе другима. Исто тако, у свој својој појединачности, они чине матрицу унутар које ми можемо примити конкретне, различите дарове од других.

Међутим, морамо упамтити да водећи представници персоналистичког приступа, попут Епископа диоклијског Калиста, архимандрита Софронија из Толешанд Најтса и митрополита Антонија Сурошког јесу дубоко укорењени у подвижничком предању и пригрљују његове кључне увиде. Људска природа, како она функционише у овом палом сету, треба да буде искупљена, очишћена од „страсних“ искривљења, ојачана и даље развијена у врлини и преображена путем заједнице са Богом. Следствено, антрополошки концепти аскетске традиције могу бити обухваћени ширим оквирима персоналистичке теологије, чак и ако увиди персонализма не могу бити смештени унутар одређених уско дефинисаних варијанти „монашке“ или „исихастичке“ антропологије.

Подвижничко наглашавање људске сличности и јединства јесте централно за Црквено предање. Ови увиди у вези са људским идентитетом, које у ствари понављају и водећи теолози персоналисти, могу и треба да буду спојени са појмовима личне креативности и духовне слободе. Две позиције су непомирљиве само уколико заступници аскетизма инсистирају да је гушење јединствености, стваралаштва и слободе неопходно за духовно узрастање и спасење. Иако су можда неки људи позвани да следе овај пут, здрав и уравнотежен приступ православној аскетској пракси ће признати да такође постоје и другачији путеви, чак и унутар монашког живота. Вредновање овакве различитости-у-јединству унутар монашког живота и подвижничке праксе уопште, најбоље се може утемељити у богословском признавању личне јединствености. Ово се мора комбиновати са пастирском осетљивошћу за конкретне људске позиве и са прецизним проучавањем богате разноликости људских живота који су посведочили светост кроз историју Цркве.

Подвижничко предање поставља нека важна питања која позивају на даљу богословску рефлексију унутар ширег персоналистичког контекста. Најфундаменталније је онтолошко питање: како повратити важност сличности и заједничке људске природе у човековом идентитету а не негирати личну јединственост? Упоредо са тим, поставља се и горуће практично питање: како потврдити и користити јединствену личну креативност у контексту смирења? Овај оглед ће начинити скроман покушај да ова питања размотри.

Јединство путем другости и једноставности

Савремени православни теолози персоналисти често одређују људску личност на такав начин да она укључује стваралачку јединственост и унутрашњу међуповезаност са другима. Јединственост сваке личности и јединство људске врсте виђени су као нераскидиво повезани, као узајамно утемељени једно у другоме. Нечија јединствена креативност се рађа у заједници која је непрестано храни; за узврат, нечија креативна јединственост јесте дар који он даје другима. Пружање и размена јединствених дарова постаје живот заједнице, који увек изнова израња као динамичко међудејство њених чланова. Према овом моделу људско јединство је свеза међуповезаности личности. Како је свака јединствена, они су уједињене управо својом несводивом узајамном другошћу, као што митрополит Јован Зизијулас примећује. Свака додаје оно што недостаје у другима, тако да је људска врста уједињена као веома шаролика целина. Ово јединство јесте једна неограничена и бескрајна унутрашња комплексност која изражава неспутану инвентивност Божје стваралачке мудрости у синергији са слободном и јединственом креативношћу сваке људксе личности, јер свака од њих одсликава божанско на различит начин.

Ипак, сигурно је, такође у једном важном смислу, да је човеканство уједињено у једноставности. На најосновнијем нивоу људе обједињује то што деле универзално људско искуство. Сви су грешници, сви су суочени са смрћу; Христова Смрт и Васкрсење их могу спасти. У време када неки „пост-модернисти“ сагледавају фрагментисање људскога идентитета и искуства и када језгро идентитета смештају у групне карактеристике попут рода, расе, културе и класе, Црква је позвана да поново потврди и да посведочи универзалност људскога идентитета.

Када смо свесни да сви ми стојимо пред свемоћним величанством Бога, сви разлози људских подела изгледају мали у поређењу са Њим. Древни оци наглашавају сва људска бића деле исто порекло као Божје творевине, исту историју греха у Адаму и спасење у Христу, и исти крајњи позив и наду у вечно Царство. Сви су на исти начин обликовани од праха земаљскога и зато сви деле исту унутрашњу понизност пред Творцем. Сви су згрешили и све опседају суштински исте врсте страсти, искушења и жалости. Оци аскете су анализирали ову динамику људске палости и разазнали су многе универзалне моделе. Премда нису сви искусили баш сва иста искушења, наше страсти и грехови су поражавајуће слични. Ипак, сви људи су заиста створени према лику Божјем и зато су обрадерни слободом, словесношћу, креативношћу и духовним сагледавањем. Када примимо Божју благодат и сарађујемо са њим, због тога што носимо у себи Његов лик ми смо сви способни да упражњавамо врлине, да држимо божанске заповести, да дајемо себе  у љубави и да тако чувамо у себи божански образ и да учествујемо у животу Божјем. Ми смо сви слободне, одговорне личности које свака за себе одлучују на који ће начин користити људске способности. Тако свако од нас одлучује да ли ћемо као свој прихватити изопачени лик демонски или светли лик Христов. Сви смо призвани на основне духовне задатке молитве, покајања, борбе против зла, практиковања добра и љубави према Богу, према људима који су наши ближњи и према створеноме свету. Сви смо призвани на исто царско свештенство, призвани смо да у себе примимо Божански живот, једни друге и створени свет са дивљењем и благодарењем, и да понудимо сами себе, једни друге и читав свет натраг Богу. Коначно, уколико изаберемо да га примимо, као лопов на крсту, сви ћемо бити спашени на исти начин, путем јединства са Христом у Његовој Смрти и Васкрсењу. Надамо се да ћемо у Веку који ће доћи учествовати у Његовом лику, тако да ће наше јединство са њим бити сјајније од свих непотпуних људских идентитета и људских разлика које нас деле, као што је подневно сунце много сјајније од звезда.

Из тог разлога свети Василије Велики говори о људском идентитету као о ономе у чему сви учествују, као о смирењу које потиче из чињенице да смо створени из праха и о достојанству због ношења Божјег царског лика. Чувена критика ропства дата од стране Светог Григорија Ниског почива на истом темељу. За њега су сва људска бића једнака у најважнијем смислу, и пошто сви учествују у божанском лику, који подразумева сувереност над читавим светом, како таква личност може бити поседована или купљена од стране другог људског бића? Свети Јован Златоусти повезује различите социјалне позиције у вези са социјалним, економским и политичким неједнакостима са улогама које глумци играју у позоришту. Када се представа једном заврши, они који су глумили краља, богаташа и роба јесу на крају крајева једноставно глумци. Слично, у животу који ће доћи друштвене разлике које су нас одликовале у овоме животу биће стављене у страну као маске глумаца. То је контекст у коме грчки оци сагледавају групне карактеристике попут класе, расе, етничке припадности или чак рода, које уједињују делове човечанства али деле целину. За њих ништа од овога не представља трајну карактеристику људскога идентитета. Напротив, наши греси и врлине, наша зла и добра дела, нарочито наша љубав према Богу и ближњему или наше одбијање да волимо – јесу оно што чини наш аутентични и трајни идентитет; ово су ствари које ћемо понети са собом у вечност.

Христос нуди спасење свакоме. Његова мудрост је изражена једноставним речима, у причама које су узете из свакодневног људског искуства. Као грешницима који су подложни распадању и смрти свима нам је потребно исто спасење. Тако, пут смирене љубави и себе-давања коме нас наш Господ учи отворен је свима, и ова љубав може у коначном исходу бити укључена у вечну заједницу љубави Свете Тројице. Пут спасења јесте пут једноставности. Ми учимо да праштамо другима зато што смо и ми грешници; и они су вољени од стране Бога, ми смо као они и они су као ми у смислу учествовања у најосновнијим и најважнијим аспектима људског идентитета.

Код Отаца аскета примећујемо постепено унифицирање и поједностављивање сопства које иде упоредо са усредсређивањем свих њихових људских способности на љубав Божју, на созерцање Бога и на љубав према читавом човечанству и створеноме свету у Богу. Код њих сви споредни аспекти људскога идентитета и активности отпадају. Њихова молитва, такође, постаје једноставна, често изражена са само неколико речи или у тишини. Њихово опхођење према другим људима изражава једноставну, непосредну и апсолутно искрену љубав, слободну од психолошких или социолошких компликација које тако често доводе до ћорсокака у међуличним везама. Они се поистовећују са другима у смирењу. Једноставно људско искуство заједничко за све убрзано прелази у први план њиховог интересовања и њихових активности. Тако њихова традиција наглашава заједничка својства људске природе и личности.

Дуготрајном праксом молитве, човек путем благодати Духа Светога долази до јединства са Христом у своме срцу. Управо ту, у себи и у своме срцу, човек се може путем љубави ујединити са свим људима, као што је то свети Силуан Атонски учинио. Тако Господ прима срца својих верних у његово срце и ту их чини једним. Ово јединство у Духу Светоме карактерише љубећа једноставност. Овде је људска врста уједињена у својој заједничкој природи у Христу. Управо тако су светитељи могли волети све и тако су могли опростити и волети своје непријатеље. Имајући ово једноставно јединство као темељ, међулична љубав и јединство засновано на узајамном препознавању јединствености, другости и различитости, може такође настати, складно вођена Божјом мудрошћу. Слобода коришћења људских дарова разума, талента и креативности на добро у сарадњи са Божјом стваралачком активношћу такође је изграђена на овоме темељу.

Лична јединственост, краљевско свештенство и заједница светих

Подвижничка резервисаност према афирмацији јединствености, стваралаштва и личних дарова можда потиче из оправдане бриге. Веома је важно другима указивати част и дозволити Христу и заједничком животу Цркве да буду средиште наше егзистенције и идентитета, уместо нашег ограниченог, изолованог и само-затвореног „ега“. Овакву бригу свакако треба наглашавати, али је такође, услед важних богословских разлога, од суштинског значаја потврђивање људске. Свако људско биће је непоновљиво и због тога додаје извесну несводиву вредност Божјој творевини која без њега не би постојала. Сећам се пародије Боба Дилана на „политички коректно“ пренаглашавање заједничке људскости. На једном од својих раних албума он је певао:

Ја нисам само просечан, и исто тако обичан,
Ја сам управо као он, исти као ти.
Ја сам свачији брат и син.
И не разликујем се ни од кога.
Не вреди да говориш мени,
јер то је исто као да говориш себи.

Напротив, свако од нас има нешто јединствено да дода нашем међусобном општењу. Свака нова личност коју сусретнемо у љубави открива неисцрпно живо богатство које се не може наћи нигде другде. Ако се послужимо богословским језиком светог Максима Исповедника, у свакоме је присутан различит логос, божанска идеја и намера према којој је та особа створена и која открива један вид наликовања Богу који је присутан једино код те особе. Управо због тога је заједница светих испуњена значењем, сврхом и радошћу. Када би људи, након што постигну савршенство које им је Бог наменио, били једноставно фотокопије једни других, или чак само фотокопије Исуса Христа чији образ они заиста и носе, зашто би Бог стварао толико пуно копија? Међутим, не сија ли Христов образ у светима на безбројне јединствене начине, од којих је сваки и непоновљив и у потпуности сличан Христу? У сваком поколењу, Бог придодаје још људских личности вечној заједници верних. Сваки доноси ново вољено присуство. Сваки додаје нешто свеже и непоновљиво у радост других. На тај начин, како њихов број расте до краја века, тако расте и њихова љубав, њихова заједница и њихова радост. Штавише, ако је свети Григорије Ниски у праву када говори о бескрајном узрастању светих у Богу, њихова радост и заједница једних са другима такође морају напредовати без краја, због тога што они увек налазе више онога што у сваком другом могу волети.

Људски задатак царског свештенства за свакога је јединствени лични призив. Морамо примити живот Бога, Цркву, друге људе и створени свет у нашу сопствену личност и из своје сопствене личности понудити их опет натраг. На овај начин, живот Божји је преломљен кроз призму нашег срца и сија даље у специфичном јединственом спектру боја. Када дајемо другима дарове које смо примили, ми такође дајемо и саме себе. Тако ми захваљујемо Богу за наше доброчинитеље људе, али такође захваљујемо и њима. Ова лична људска димензија јесте оно што се придодаја онда када Бог, коме није потребна ничија помоћ, благоизволи да дозволи људима да учествују путем синергије у његовим делима. Овај људски допринос увек је јединствен, без обзира на то да ли је намеран и да ли смо га ми свесни. Велики уметник који само хоће да следи традиционалне моделе у исто време открива нову лепоту претходно несагледану. У средишту космичког међуличног свештеничког посредовања јесте давање самога себе од стране људске личности.

Ово је очигледно у многим различитим контекстима. Уметник даје конкретан израз лепоти за коју се иначе није знало и нуди је другима. Научник открива до тада непознате аспекте божанског рукотворења у материјалном свету и дели их са човечанством. Медицинска сестра пружа пацијенту конкретно збрињавање које му је потребно баш одређеног дана. Мајка и дете деле њихову јединствену приврженост једнога другом. Све ово је дубоко креативно.

А онда, има и задатака директно укључених у сведочење Цркве и богослужење. Иконописац, следећи прописане каноне, чини да присуство Христа и светих буде видљиво на дрвету и боји. Њихово присуство је објективна, онтолошка истина, није израз уметникове субјективне имагинације. Па ипак, отац Павле Флоренски је открио да је свака од древних икона које је посматрао, иако у потпуности верна традиционалним формама, такође јединствена. Разлог томе је тај што је свака од њих пројављивала јединствено аутентично духовно искуство трансцеденте стварности од стране личности.

Слично, у теолошким радовима аутор, ма како био смирен и веран ранијим светим списима, увек придодаје нешто лично. Свети Нил Сорски, скроман, повучен монах, саставио је антологију светоотачких текстова о духовном животу. Па ипак, његов избор које одломке да цитира и којим редоследом неизбежно сведочи о његовом сопственом учењу. То је оно што читаоци данас налазе у његовој књизи. Слично, зато што речи Светога Писма садрже неисцрпну дубину и дах значење, када Оци тумаче исти Библијски одломак сваки од њих открива различите увиде. Ово важи без обзира н то што Оци, који деле исти ум Цркве, често у тумачењу понављају исте теме и употребљавају много пута исте егзегетске методе.

Смирење и креативност

Извесна искушења могу нас нагнати да нагласак ставимо на личну јединственост. Једно такво искушење јесте мисао да ме моји специфични проблеми, ране и слабости чине неспособним да следим пут спасења у Христу који је заједнички за читаво човечанство. Ипак, како напредујемо схватамо да Бог исцељује ране, додаје оно што недостаје и равна грубе и оштре ивице. Откривамо да Христос може спасити нас онако како спасава друге. Свесто о нашој заједничкој људскости може нам доћи као дар наде, светлости и слободе, као моменат дубоке благодарности Богу. Искушење супротно поменутоме јесте мисао да ме моји јединствени дарови чине изузетим од обичних људских одговорности. Ови моји таленти могу постати центар мога живота уместо Христа и заједничког живота верних у Христу. У основу оба ова искушења су иста. Она подразумевају ароганцију, само-затвореност и изолацију.

Како, онда, можемо потврдити смиреност уз задржавање свести о нашој јединствености и уз коришћење наших дарова? Епископ Калист указује на централну улогу духовног оца или мајке у Црквеној аскетској традицији. Примарни задатак мудрог и искусног водича јесте да позове ученика у љубавну и узајамну међуличну заједницу. Овакав водич нас изнад свега поучава својим примером и велику бригу улаже у поштовање учениковог људског достојанства и слободе. Епископ Калист завршава следећим важним напоменама:

Овде долазимо до најважније поенте, а она је персонализам који инспирише сусрет између ученика и духовног вође. Овај духовни контакт штити ученика од ригидног легализма, од ропске потчињености слову закона. Он се учи путу, не кроз спољашње прилагођавање писаним правилима, већ тако што гледа људско лице и слуша људски глас. У овом смислу, духовна мајка или духовни отац јесу чувари јеванђелске слободе.

Често ће добар духовни руководилац распознати, благословити, охрабрити и омогућити нам да користимо наше дарове. Послушност духовнику у том случају омогућиће нам да избегнемо сваку могућност конфликта између креативног деловања и смиреног владања.

Важно је такође разумети да су наши лични дарови смештени унутар ширег космичког и међуличног контекста. Они нас, у својој онтолошкој структури и кроз своју природну активност, повезују са Богом, људском врстом и створеним светом. Дарови долазе од Бога, не од нас самих, и произилазе из контекста заједнице унутар које смо већ постојали. Следствено, они не припадају искључиво нама већ су дати као добра која треба делити са читавом заједницом. Јединствени лични дарови су конституисани као различити начини повезаности са другима. Они су алатке или уметничка средства путем  којих људска бића улазе у узајамну себе-давајућу и љубећу међуповезаност личности, и путем које они испуњавају своје свештеничко назначење посредовања ради повезивања Бога, човечанства и створенога света. Зато ће правилна употреба наших дарова доносити све јаснију свест о хармоничном саприсуству и сарадничкој активности Бога, других људи и свих створених бића. Постаjемо све више и више свесни откривања, учествовања и сведочења о реалностима које су изнад нас, о стварностима утемељеним у трансцендентној тајни Божје неисцрпне мудрости и стваралачке активности. Онда схватамо да је наш сопствени допринос мали у поређењу са открићем ових вишњих стварности.

Послужићемо се са пар примера како бисмо боље објаснили како се ово дешава. Отац Павле Флоренски говори о томе да прави уметник не изражава своје сопствене имагинативне фантазије већ открива трансцендентну лепоту која је објективно и онтолошки присутна у материјалној и природној творевини испод спољашње површине ствари. Ово је на посебан начин истинито када је у питању иконописац, који осликава божанску светлост на лицима и телима Оваплоћенога Христа и светих. Нешто се слично може рећи за научника, који, по речима које се приписују Сер Исаку Њутну, „мисли Божје мисли после Њега“, и преноси их другима разазнавајући и описујући чудесне обрасце и структуре упретене у физичку и биолошку творевину. Вреди поменути да је и Флоренски сâм био истакнут научник као и религиозни филозоф, свештеник и мученик. Тако, стваралачки рад аутентичних уметника и научника јесте подвиг општења и сведочења, достизање стварности које су изнад њих сâмих, како би се те стварности поделиле са другим људским личностима. Такво откривање лепота и чудâ створенога света подразумева подвижничку дисциплину смиравања себе самога пред објективним присуством других стварности. Коначна сврха свега овога јесте прослављање Творца путем признавања и поштовања његових дела.

Пост-модерна литерарна критика је увидела инхерентно сараднички и интерперсонални карактер свих писаних текстова. Михаил Бахти напомиње да се глас сваког појединачног аутора укључује у дијалог који већ постоји и који се води још од времена Адама. Зато су у ауторов текст уграђени многи други гласови који су цитирани директно или индиректно, свесно или несвесно. Па ипак, аутор није пуки компилатор већ он додаје свој јединствени стваралачки глас, улазећи у разговор са другима и одговарајући им. Слично, сваки коментатор даје свој сопствени креативни допринос онда када чита и коментарише текстове које су други написали, па је тако и он аутор. Богата ризница патристичких коментара на Свето Писмо добар је пример овога. Када такве текстове читамо ми чујемо гласове отаца једнако као и гласове писаца Библијских текстова. Као што Оци примећују, и ауторима и читаоцима треба слично надахнуће Духа Светога како би доспели до истинског разумевања. Такође, свака истинска научност је изнутра дијалошка и сарадничка. Труд научника да се адекватно наведу и цитирају извори и достављање радова на рецензију колеге стручњака јесте једна врста аскетске дисцииплине која нечији креативни рад ставља у шири контекст талената и доприноса других људи. Слично, православни теолог нуди свој рад као дар црквеној заједници, свестан да ће, ако не одмах а онда засигурно на дуге стазе, тај рад бити прихваћен уколико сведочи истину или ће бити исправљен од стране других, уколико је погрешан.

Можемо завршити једним подсећањем на то како је свети Максим разумевао међусобну сличност и различитост људи. Људско наликовање другима, лична јединственост и повезаност са другима су утемељени у божанском Логосу, у чијем уму су логоси сваког људског јединства и различитости. Тако, Божја стваралачка мудрост и активност концептуализује и обликује структуре које организују човечанство, свет и Бога у хармоничну целину и заједницу у којој свако појединачно има своје конкретно место и своју динамику. Због тога, када су обновљене и враћене у јединство са Божјом вољом, људска јединственост, сличност и међуповезаност заједно бивају обухваћене у вечно јединство-у-различитости и у вечну заједницу са Светом Тројицом. Она је у овоме свету понекад дата у грубим обрисима, но своје испуњење има једино у Царству Божјем које ће доћи.