Земља није равна!

Џорџ Л. Марфи, Интелигентни дизајн као теолошки проблем

30.09.2011, аутор: Дејан Николић, област: Преводи, Теологија и наука

ИД покрет

Интелигентни дизајн (Intelligent Design, ИД) представља најновији амерички културолошки и религијски изазов еволуционизму.[1] Њему је непосредно претходио напад на дарвинизам и „натурализам“ уопште који је дошао од стране професора права на Берклију Филипа Џонсона (Philip Johnson), а који је започео његовом књигом Дарвин на суду (Darwin od Trial).[2] Нагласак на интелигентном дизајну има порекло у двема линијама резоновања које су у вези са комплексношћу биолошких система. Биохемичар Мајкл Бихи (Michael Behe) тврди како су неки аспекти живих бића, као на пример механизам згрушавања крви, „несводиво сложени“ и како нису могли настати путем пуке природне селекције.[3] Математичар и филозоф Вилијем Дембски (William Dembski), с друге стране, нуди теоретске аргументе из којих произилази да природни процеси никако нису могли генерисати „сложену одређену информацију“ присутну у живим системима.[4]

Ови аргументи покушавају да докажу како нека важна својства биолошких система и живота самога не могу бити објашњена на основу неодарвинистичке еволуционистичке теорије, већ захтевају делатност Интелигентног Дизајнера. ИД је одиграо кључну улогу у ономе што Џонсон назива стратегијом „клина“, која је усмерена против натурализма на подручју читаве савремене културе.[5] Док неки заступници ИД-а прихватају еволуционистичку теорију као ваљану али непотпуну, остали је у потпуности одбацују.

Не изненађује чињеница да је било покушаја да се ИД уведе у научно-образовни курикулум јавних школа као алтернатива стандардном изучавању еволуције. Један такав покушај се управо одиграва у Охају у време писања овога рада. Овакви покушаји изазивају полемику која се углавном тиче тога да ли је ИД наука или није (или, можда је боље рећи, да ли је ИД добра наука) и која се тиче питања одвајање државе и цркве.

Религијски елемент

Тврдње ИД-а су проблематичне из угла науке, али ми ћемо се овде бавити теологијом. Заступници ИД-а најчешће нису превише директни у вези са својом религијском агендом. У неким поставкама они играју на карту „Унутра нема никога, само ми научници!“, при чему тврде како се њихови ставови морају проверавати на начин како се проверавају ставови научних теорија уопште. Ова тактика је неопходна како би се остварили било какви изгледи за укључивање њихових идеја у јавно природно-научно образовање. С друге стране, чињеница да су верска убеђења централна за ИД јасна је из изјава најзначајнијих људи овога покрета и садржана је у самом њиховом нападу на натурализам. Ниједан представник ИД-а не протествује када неки Еванђелисти користе ИД тврдње да би доказали постојање Бога и догмат о стварању.

Постојање Интелигентног Дизајнера је наводно закључак који произилази из научних аргумената. Али ко је Дизајнер? Понекад се тврди да би то могао бити и неки природни узрок – на пример ванземаљци који су у неком процесу „директне панспермије“ посејали живот по Земљи.[6] Ово, међутим, не би решило научну загонетку порекла живота већ би је само гурнуло један корак даље у прошлост. Такође, то не би било ни од какве користи у нападу на натурализам. Ако ће овај аргумент имати уопште било какву вредност, Интелигентни Дизајнер би морао бити Бог. То нас даље ставља пред дилему. Можемо бити спремни да Бога поставимо као предмет који се проучава техникама природних наука. Али, уколико схватимо да је једно такво проучавање неадекватно, закључак ИД-а постаје знак СТОП за даље научно истраживање. Бог је то урадио, и то је то.

Вишесмисленост ставова у вези са Дизајнером омогућава да ИД аргументи делују убедљиво многим верницима.[7] Теисти свакако немају примедбе на идеју да постоји Дизајнер, јер се чини да та идеја представља само израз вере да је Бог творац космоса и живота и да је творевини наменио одређену сврху. ИД тврдња, међутим, састоји се у томе да делатност Дизајнера не представља само садржај религијске вере већ је истовремено и резултат науке и може бити, у начелу, опажена научним методама.

Верници се слажу да је Бог творац првога живота на Земљи. Бог је такође творац свакога живота који настаје у утроби и Онај који чини да пшеница расте како би нам обезбедио храну, али Бог није некакав Интелигентни Ембриолог или Пољоприпредник чије су делатности део научног објашњења ових феномена. Традиционална учења о промислу су тврдила да Бог делује унутар и кроз природне процесе у свету, сарађујући са створеним бићима која су његови инструменти.[8] Наше посматрање света може опазити ове инструменте али не онога који ради са њима.

ИД покрет је одступио од ове традиције наглашавањем везе између активности свога Дизајнера и природних процеса, а за то одступање постоје снажни разлози. Покушај богословског разумевања на који начин Бог делујући кроз природне процесе уводи информацију у биолошке системе могао би значити капитулацију пред натурализмом против кога се ИД управо бори.

Неко би се, на пример, могао запитати да ли је jeзгро угљениковог изотопа C₁₂ „интелигентно дизајнирано“. Питање је важно због тога што је угљеник елемент који је, колико је познато, од суштинског значаја за постојање живота. Језгро угљеника се може формирати у реакцијама фузије које се одигравају унутар звезда само захваљујући томе што јачине електромагнетних и нуклеарних сила имају тачно оне вредности које имају. Ово је, у ствари, једна од „антропичких коинциденција“ због којих нам наш универзум изгледа као прецизно подешен да се у њему развије интелигентан живот.[9]

Заступницима ИД-а су тиме свезане руке. Јасно је да они не желе порећи да је C₁₂ интелигентно дизајниран. Али ако кажу да јесте интелигентно дизајниран онда они признају да се такав дизајн може постићи путем природних процеса – јер ми врло детаљно познајемо нуклеарне реације из којих настаје језгро овог угљениковог изотопа. А у том случају би нормална рекација свих научно информисаних верника у односу на друге системе чије формирање још увек не разумемо у потпуности била да треба тражити боље научне теорије, а не враћати се на идеју Бога празнина (God of the Gaps).

Истински Творац

Наша теолошка разматрања су се до сада ограничавала на теизам уопште. Своја уверења Џонсон нешто експлицитније изражава своја уверења правећи разлику између „теистичког натурализма“, који одбацује, и свог сопственог „теистичког реализма“.[10] Ова разлика се јасно види у следећој, често навођеној изјави.

Бог је наш истински Творац. Не говорим о Богу који нам је познат само путем вере и који је невидљив за разум, или који је деловао неопазиво иза некаквог натуралистичког еволуционистичког процеса који је у свим својим појавама био слеп и без сврхе. Таква прича односи се на људску имагинацију, а не на стварност Бога. Ја говорим о Богу који је деловао отворено и који је своје отиске оставио свуда по читавом доказном материјалу.[11]

Морамо се, међутим, запитати да ли је тај Џонсонов Бог уствари исти Онај који се открио у тајни Крста и Васкрсења Христовог.

Упоредимо Џонсонову последњу реченицу са једном Паскаловом мишљу: „Оно што је доступно очима не говори нити о потпуном одсуству нити о очигледном присуству божанскога, већ о присуству Бога који се скрива. На свему је Његов печат“.[12] Паскал је на уму имао Ис. 45,15, а Лутер се на исти стих позива у својим аргументима за Хајделбершке тезе који су поставили његову теологију Крста.

Не заслужује да се назове теологом онај ко невидљиве ствари о Богу сматра за директно опажљиве у оним стварима које су се стварно одиграле.

Да се назове теологом заслужује, међутим, онај ко разумева видљиве и откривене ствари о Богу које се виде у Страдању и Крсту.[13]

Према Лутеру, „истинска теологија и препознавање Бога јесу у Распетоме Христу“.[14] И обрнуто, онај ко жели да открије Бога на основу неких загонетки у творевини „не заслужује да се назове теологом“.

Бонхеферова (Bonhoeffer) размишљања о Божјем дејсту у свету која су настала током његовог заточеништа била су унутар оквира ове традиције. У једноме писму он каже да га је читање једне књиге о модерној физици „изнова привело врло јасној спознаји о томе колико је погрешно Бога користити за попуњавање празнина у нашем сазнању… Бога треба да пронађемо у ономе што знамо, а не у ономе што не знамо“.[15] Ово није напросто уступак пред успешношћу науке, због тога што је његово веровање да „треба живети у свету etsi deus non daretur [као да Бог не постоји]“ има христолошко утемељење: „Бог допушта да буде потиснут из света све до Крста. Он је слаб и немоћан у свету, у управо то је начин, једини начин, на који је Он са нама и помаже нам“.[16]

Уколико је Лутер у праву, уколико је Крст место на коме се види какав је Бог заиста, онда ваља очекивати да се Божја делатност у свету одвија у знаку Крста.[17] Рећи да „Бог допушта да буде потиснут из света до Крста“ значи да Бог делује на такав начин да га се може сматрати непотребним из угла природних наука. Неколико учесника дијалога теологије и науке следили су ову логику развијајући кенотичку теологију Божјег дејства.[18] Овај назив је преузет из христолошке химне Посланице Филипљанима која говори о томе како је Онај „који будући у обличју Божјем… себе (је) понизио [ekenosen] узевши обличје слуге“ (Фил. 2,6-7). Баш као што је Син Божји ограничио себе тиме што је узео људско обличје и умро на крсту, Бог ограничава божанско дејство у свету на такав начин да оно може бити у сагласју са рационалним законима које је Бог изабрао. Ово нам омогућава да свет разумемо на основу њега самог, али то такође значи да природни процеси скривају Бога за научно опажање.

Теологија Крста дакле, насупрот веровању заступини ИД-а, учи да методолошки натурализам одговара природним наукама, што значи да Бога не треба призивати ради објашњавања природних феномена. Ово не треба изједначавати са метафизичким натурализмом који претпоставља да је природни свет једнак свеукупности постојања, јер Троједини Бог који се открио у тајни Крста и Васкрсења Христовог јесте истинити Творац природе. Али овај Бог се не бави присиљавањем сумњичаваца да верују тиме што би у творевини остављао загонетке које наука не може да реши. Знак Божји, који је Он усадио у творевину јесте много потпунији и много суптилнији. „Род зли и прељуботворни тражи знак, и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка“ (Мат. 16,3).