Свети Амфилохије Иконијски – живот
22.09.2009, аутор: Дејан Николић, област: Свети оци
Иако светог Амфилохија Иконијског многи, као четвртог, стављају раме уз раме са остала три велика кападокијска оца – светим Василијем Великим, светим Григоријем Богословом и светим Григоријем Ниским – о његовом животу има веома мало података. Многа дела насловљена његовим именом су му погрешно приписана, а његово Житије (Migne, PG 34, 14) представља фикцију из много каснијег периода.
Наша сазнања о светом Амфилохију Иконијском углавном дугујемо писмима тројице великих кападокијских отаца. Свети Амфилохије је био њихов блиски пријатељ, Свети Василије му је посветио своје дело О Духу Светоме, а Свети Григорије Богослов је највероватније био његов блиски рођак. Отац Светог Амфилохија, Амфилохије Старији, био је брат Свете Ноне, мајке Светог Григорија Богослова, а кћерка Теодосије, сестре Светог Амфилохија, била је чувена ђакониса Олимпијада, која је служ ила и код Григорија Богослова и код Светог Јована Златоустог. Амфилохије Старији и његова супруга Ливија имали су, поред Амфилохија и Теодосије још и сина Ефимија.
Рођен је у Кесарији у Кападокији око 340. године, слушао је предавања чувеног Ливанија у Антиохији, а потом постао адвокат у Цариграду, око 364. године. Шест година касније се повукао из јавнога живота и вратио се у свој родни крај, али не у родитељски дом, већ у пустињу Озизала, где се подвизавао у посту и молитви. На овакву његову можда су утицали и финансијски проблеми које је 369. године имао, али је свкако значајну улогу одиграо и његов рођак Григорије који је једном приликом написао да су он и пречиста Текла „послали Амфилохија ка Богу“. Пустиња Озизала се налазила у близини Григоријевог Назијанза, што се види на основу Григоријевих писама. Из времена Амфилохијевог боравка у пустињи је и писмо Светога Григорија Богослова у коме он од Амфилохија тражи зеље у замену за пшеницу коју му је послао.
Извесно је да је већ у ово време Свети Амфилохије био у преписци са Светим Василијем Великим и да му је Василије био нека врста учитеља. Године 372. Свети Василије је, у име извесног Ираклидаса – који је попут Амфилохија и попут многих других за Цркву значајних људи онога времена напустио занимање адвоката и посветио се „филозофском животу“ – написао једно писмо којим убеђује Амфилохија да уместо да „лута пустињом“ дође у Кесарију и посвети се једној другој врсти аскетизма који је био у вези са такозваном Василијадом, болницом и сиротиштем које је основао Свети Василије. Ту би Амфилохије, као и Ираклидас, могао бити под сталним духовним руковођењем епископа, тј. самог Василија. Свети Амфилохије је прихватио Василијев позив и лично га посетио у Кесарији.
Како су се у то време Василије и Григорије били удаљили један од другога, није искључено да је у Василијевом позивању Амфилохија била присутна и жеља да се Григорију одузме значајна подршка у његовом начину живота са којим се Василије није слагао. Но и Григорије Василију није остао дужан: у писму које је написао своме ујаку Амфилохију Старијем поводом каснијег Амфилохијевог рукоположења за епископа рекао је да су и он и његов рођак били жртве исте „тираније“.
На захтев Светога Василија, 373. године је постављен за епископа Иконије и митрополита нове провинције Ликаоније. Изгледа да је Амфилохије своју нову позицији прихватио нерадо, јер у писму које је му је послао Василије пише:
Благословен Бог, Који у сваком покољењу изабира оне који су по Његовој вољи и обзнањује сасуде Свога изабрања и користи их за службу светих: Онај који те је заробио мрежом Своје благодати из које се не може побећи, чак и сада када, као што и сам признајеш, покушаваш да побегнеш не од нас, већ од позива који кроз нас очекујеш, и Који те је довео усред Писидије како би ловио људе за Господа и како би извео од ђавола поробљене из дубоких амбиса на светлост као што је воља Његова (Еp. 161 LCI).
Показало се да је Василије направио прави избор. Амфилохије је управљао својом епархијом веома успешно, успостављајући посвуда поредак и дисциплину. Као значајна фигура у споровима тога времена, он је хришћанску науку формулисао у својим беседама и списима против аријанаца, месалијана и енкратита. Више пута се обраћао Светоме Василију за савет и тражио од њега објашњења како у вези са догматским тако и у вези са канонским питањима. Василијеви одговори сачувани су у великом броју писама упућених Светом Амфилохију (161, 176, 188, 191, 199, 200, 201, 202, 217, 218, 231, 232, 233, 234, 235, 236, 248). Једно од својих најпознатијих и најзначајнијих дела, О Духу Светоме, Василије је написао на молбу Светог Амфилохија и упутио га њему.
О карактеру светог Амфилохија и о поверењу које је свети Василије у њега имао говори још и податак да је једно време свети Амфилохије помагао Василију у управљању његовом епархијом, онда када је митрополит кесаријски осетио да је управљање за њега превелик терет због тога што је изморен болестима, које се смењују једна за другом (Ep. 200, 201).
О Амфилохијевој привржености никејском православљу говоре његови списи и његова дела, али и историчари Сократ (7,6) и Созомен (5,16).
Године 376. Свети Амфилохије је сазвао сабор у Иконији на коме су присуствовали епископи области Ликаоније. Са тог сабора је упућена Саборска посланица, чији је аутор сам Амфилохије, а у којој признаје Сабор у Никеји и осуђује јереси савелијанизма, аријанства, аномејства и духоборства.
Присуствовао је Другом васељенском сабору у Цариграду 381. године као један од најеминентнијих учесника, хваљен због своје православности у Декрету цара Теодосија од 30. јула 381. године (Cod. Theod. 16, I, 3). Председавао је сабором у Сиди Памфилијској 390. године, на коме је аскетска секта месалијана, евхита или аделфијана осуђена као јеретичка.
Интересантан догађај, који опсује Теодорит у својој Црквеној историји (305,12 – 306,6), открива донекле ревност Амфилохијеву за праву веру и његов карактер. Будући примљен на царски двор, Амфилохије је поздравио цара уз уобичајене изразе поштовања, али је игнорисао царевог сина Аркадија, који је тек недавно био проглашен за Августа. Цар Теодосије се и сам осетио увређеним због непоштовања испољеног према његовоме сину, но „премудри Амфилохије“ одговори: „Видиш, царе, да не можеш поднети да неко не поштује твога сина те се жестоко срдиш на оне који се тако понашају. Зато знај да су и Богу читаве Васељене одвратни они који хуле на Сина Његовог Јединородног и да су му мрски јер показују незахвалност према своме Спаситељу и Добротвору.“ „Чувши то“, додаје Теодорит, „цар је био задивљен оним што је речено и учињено те је одмах написао едикт,“ који је раније одбијао да изда, а којим се забрањују окупљања јеретика.
Последњи познати детаљ из живота овога светитеља јесте из 394. године, када је присуствовао сабору у Цариграду, на коме се расправљало о питању Арабијских цркава и који је успоставио епископско прејемство у области Бостре. Година његове смрти није позната. Претпоставља се да је умро 395. године, а свакако пре 400. године. Слави се 23. новембра.
Напишите коментар