Земља није равна!

Свети Амфилохије Иконијски – списи

22.09.2009, аутор: Дејан Николић, област: Свети оци

Иако је Свети Амфилохије признат као светоотачки ауторитет већ у петом веку и Васељенски сабори почев од оног у Ефесу га као таквог третирају, изгледа да његови списи нису тако високо вредновани као списи његових пријатеља, тројице великих Кападокијаца, тако да највећи део њих није сачуван.

Његова дела налазе се у Migne, Patrologia Graeca, 39, 9-130.[i] Издања K. Holl-a (1904)[ii] И G. Ficker-a (1906)[iii] придодала су списку познатих дела светог Амфилохија још нека. Најкомплетније критичко издање Амфилохијевих дела објављено је у оквиру Corpus Christianorum, 1978.[iv]

За неке од наслова његових изгубљених списа знамо на основу навода у Саборским актима или код каснијих писаца.

Саборска посланица

Овај спис је један од малобројних који су изишли из његовог пера и до нас доспели у целини. Свети Амфилохије га је написао у име сабора одржаног у Иконији 376. године и био је упућен епископима друге области, највероватније Ликије у Малој Азији. У овом свом најпознатијем и најзначајнијем делу он брани божанство и једносушност Светога Духа од духобораца и то на линији Василијеве аргументације из списа О Светоме Духу, објављеног годину дана раније. Спис се налази у PG 39, 92 – 98.

Против јеретика

Овај полемички трактат сачуван је у целости само у коптској верзији. G. Ficker га је објавио на основу рукописа из тринаестог века. Новија издање је К. Бонис-а, у Атини, 1961-1964. Увод и закључак као и наслов и име аутора су изгубљени. Ficker  je на основу критичке анализе садржаја ипак доказао да је његов састављач Свети Амфилохије и да је настао највероватније између 373. и 381. године. У овом спису, светитељ се супротставља Месалијанцима и разним другим ексремистима који из аскетских разлога оспоравају брак, употребу вина и причешће Крвљу Господњом и једење меса. Гемелити су чак били против поседовања домаћих животиња и ношења вунене одеће. Аутор настанак ових секти повезује са Симоном Магом, кога назива оруђем Сатане. Њихов оснивач, Гемел, био је Симонов ученик у Риму и он је ову јерес раширио по Малој Азији. Овај трактат претставља мали део снажне кампање коју је Амфилохије покренуо за очување правог духа хришћанског подвижништва и монаштва у Цркви, а против екстатистичких и пуританистичких култова са манихејском тенденцијом.

Писмо Селевку (у јамбском стиху)

Козма Индикоплов извештава (Top. Christ. 7,265) о Амфилохију као аутору списа Јамби Селевку, који се састоји из  333 триметра и који је до нас дошао са делима Григорија Назијанзина, његовог рођака (PG 37, 1577 – 1600). Аутор овога списа несумњиво је Амфилохије и, колико је за сада познато, то је једини његов спис у стиху. Он подучава Селевка животу непрестаног учења и врлине. Аутор га упућује да се Светоме Писму преда више него било којој другој књизи и у вези са тим додаје потпуни списак књига Светога Писма у стиховима 251 – 319, који су од изузетног значаја за историју канона Светога Писма. Амфилохије сведочи о спорењима у вези са Посланицом Јеврејима, Саборним Посланицама и Откровењем Јовановим. И не само то, већ се чини да и сам доводи у питање Другу посланицу Петрову, Другу и Трећу Јованову, као и Јудину, а да готово сигурно одбацује Откровење Јованово.

Беседе

У својим беседама на различите теме из Светога Писма Свети Амфилохије показује реторичку вештину и склоност ка игри речима. Његов омиљени метод јесте постављање личности Светога Писма у дијалог. Једна беседа, На рођење Христово, сведочи о слављењу Божића 25. децембра. Друга, На Сретење Господње и о Богородици и Ани и Симеону, садржи једно од најстаријих сведочанстава слављења празника Сретења  2. фебруара. Ту су још и О четвородневном Лазару, О жени грешници и фарисеју (На Велику Среду), На дан Велике Суботе. Његова беседа На Преполовљење Педесетнице, коју је 1776. године објавио Matthaei (PG 39, 119-130) представља најстарији помен празника Преполовљења Педесетнице, који пасхални период дели на два једнака дела. Седма беседа, коју је први пут објавио K. Holl, На речи: Оче, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова (Maт. 26,39) изговорена је на празник Светог Стефана 26. децембра и уперена против Арија и Евномија. Ову беседу су цитирали Теодорит Кирски, Папа Геласије и Факунд сведочећи о Амфилохијевом ауторству. Беседа страх Господњи види као средство да се превари и привуче Сатана, који се иначе не би усудио да приђе Сину Божјем. Сврха ове беседе је била да одговори на приговоре аријанаца и евномијеваца против божанства Христовог засноване на овом тексту.  Беседа о Авраму и жртви Исака сачувана је само у коптском преводу, а Беседа на Јн. 14, 28: „Отац мој је већи од мене“ само у сирском преводу. А. Јефтић наводи још и Беседу о неплодном дрвећу (која је посебно издана 1901), Беседу о крштењу и васкрсењу (припремљена за издавање, у једној дисертацији у Бечу 1968), и Беседу о Закхеју (неиздана).[v]

Неке од ових Беседа превођене су и на друге језике: латински, сиријски, грузијски, јерменски и коптски и старословенски.[vi]

Изгубљени списи

Блажени Јероним каже: „Амфилохије, епископ Иконије, недавно ми је прочитао књигу О Духу Светоме, у којој доказује да је Он Бог и да му се треба поклањати и да је Он свемоћан“.[vii] Ово се догодило приликом Другог васељенског сабора, у Цариграду, 381. године. Од поменутог трактата до данас ништа није сачувано.

Наслови и фрагменти других дела која нису сачувана знани су нам на основу Саборских аката[viii] и на основу дела каснијих писаца: Кирила Александријског, Теодорита, Факунда, Геласија и Јована Дамаскина.[ix] Готово увек се ради о беседама у вези са деловима Светога Писма које су аријанци користили против никејаца, као што су, на пример: Приче 8,22, Лк. 2, 52, Мк. 13,32, Јн. 5,19, 16,14 и 20,17. Једна од тих беседа, Беседа о Сину, највероватније је била трактат сличан трактату који помиње Јероним а који говори О Светоме Духу. Иако је мало тога остало од Амфилохијевог рада, јасно је да је он био дубоко укључен у аријанску контроверзу и да је био дубоко заинтересован за богословље Тројице.

Сличан утисак стичемо на основу сачуваних одломака из два његова писама. Једно од њих је упућено Селевку, истом оном коме је била посвећена и Амфилохијева јамбска песма, а друго је упућено Панхарију, ђакону у Сиди. Оба писма дају одговор на питања у вези са Тројицом и у вези са личношћу Христовом. Сачувано је и још неколико фрагмената у катенама на Нови Завет.

[ii] K. Holl, Amphilochius von Ikonium in seinem Verhaltnis zu den grossen Kappadoziern, Tübingen, 1904.

[iii] G. Ficker, Amphilochiana I. Leipzig, 1906.

[iv] Datema, c., ed. Amphilochii Iconiensis Opera, Corpus Christianorum, Series Graeca 3. Turnhout-Louvain, 1978.

[v] А. Јевтић, Патрологија II, Источни оци и писци 4. и 5. века, Београд 1984, 190.

[vi] На пример Беседа на преполовљење Педесетнице, објављена из Успенског зборника XII – XIII века, у Москви, 1971. Види А. Јевтић, Исто.

[vii] De viris illustribus 133, y Migne, Patrologiae Cursus Completus, Series Latina, 23, 633 – 760.

[viii] E. Schwartz, ed., Acta Conciliorum Oecumenicorum, Vol. I, 1, 5 – 7, Berlin 1914.

[ix] Ови фрагменти су сабрани у Migne, Patrologiae Cursus Completus, Series Graeca, t. 39, 97 – 117 и у Corpus Christianorum, Series Graeca 3, Turnhout-Louvain, 1978.

Кључне речи: Amfilohije Ikonijski, Kapadokijski oci